ДУША НА ВОДИ

 

СРБИЈУ ИМА КО ДА ЧУВА

 

Допада ми се акција Владе да удара на сва  звона сада, када је Србија у поплавном стању илити катастрофи. Било је и раније великих поплавних таласа по Србији, али се некако о томе говорило са мање буке што не значи да се нису предузимале одговарајуће мере. Али ,ко зна, можда су се само дебело плаћале последице. А било  је и пара, брате. Могло се.

Сећам се да сам као дете свеке пете године гледала како Булевар војводе Мишића са све трамвајским шинама плива у метарски дубокој води. Па све запљускује околне улице. Ми, деца, радовали смо се тој појави. Трчали смо до воде, скидали ципелице и шљапкали унаоколо. За нас је било  весело. за одрасле вероватно није. Преживело се. Онолико пута. Преживећемо и сада. 

Бујице су гадне. Недао бог никоме да се нађе уњима. Нажалост овога пута је било и тога. Полудела вода носи све са собом. Ваља  и убија. Некада је било мање ђубрета  по градовима и пољима. Нико,например није бацао у шипраг веш машину. Прво, електрични апарати су се поправљали до послењег шафа, све док мајстор не објави да су дефинитивно цркли. Па и онда су се делови чували  за поправку друге веш машине или су били део надокнаде мајстору. Данас, кажу да се од те скаламерије није могло ни чамцима управљати. Као да се има па се може.

Свака част људима и женама, младима и старима који су на прву вест о изливању воде, пошли да помогну. Колико је и како ко могао. Сјајни су ватрогасци,војници, полицајци, мештани и хиљаде из других градова који су ноћима радили, насипали, бдели.  Фасцинирале су ме разнолике дружине специјално обучених људи - горске службе,алпинисти,рониоци,специјалци.

Волинтери су број један у Србији. Свака им част. Замислите, без динара у џепу, ови млади, стасити, лепи момци и девојке су помагали на свим фронтовима - на првој линији одбране од поплаве и у позадини. Не осећају глад, не осећају жеђ, моле за лопате и џакове, јуре да спасу људе и животиње. 

Ове последње су посебна прича. Недужне, у великој опасности, остављене милом или силом. Боре се и оне за живот. Слава животу. Нису иза себе остављале неоргански  отпад, сачувај боже,на пример, изанђалу  веш машину,а ипак су се споплитале о њих,оне су их ударале, притискале, давиле. А имају душу, та дивна и јадна створења. Душу чисту и невину као дечију.

Неко је недавно рекао да смо ми меланхоличан народ. Можда. Најтеже је,кажу, видети свој поглед у огледалу. Уствари,немогуће. Тај наш поглед  могу видети само други, они који нас гледају. Имају шта да виде. Могу да виде душу ЧОВЕКА. И то је лепо. То је добро. То је узвишено.

И као што рекох, допада ми се што ( можда први пут  у последњих тридесет година ) вичемо ''Помозите!'' Ми смо, ипак, људи, а помоћ нам треба. Неопходна нам је. Немамо више начина  да сами себе избавимо. Једна, пет, десет, сто руку и бићемо на обали.

Сентиментално? можда. Али,много емоција је потекло послењих дана. Не треба их сакривати. То је душа. А ми је, људи,имамо.

 не знам ко је направио фотку- нека извине или се јави да објавим са именом