LUDA NOĆ

LUDA NOĆ

Nekako je mirno. Previse mirno. A Nova godina je na pragu. Na svačijem pragu. Ne možeš joj pobeći čak i da zbrišeš u prašume Amazonije,na vrh Himalaja ili, bog-te-pita, u zemljinu orbitu, naprimer.

Prodavnice i nisu  baš u opsadnom stanju. Nešto bolja situacija  je u trgovačkim centrima, onim što ih zovu mall-ovi. Sve jeftina roba. Najjeftinije – najtraženije. Od hrane. A ostalo – same drangulije. Mekana plastika, loš pamuk, sintetika.

Nisam kupila jelku ove godine. Mislim se, šta će mi? Ionako šest meseci posle ‘’najludje noći’’ skupljam  njene iglice po uglovima i prostirkama. Jeste da lepo miriše i podseća na pravu prirodu, ali postoje i sprejevi. Štrc! i eto ti miris borovine. Kupila sam 10 zlatnih, srebrnih ,crvenih i plavih kuglica  na pijaci. Moje uporno cenkanje (na kome mi mnogi zavide???) donelo mi je  uštedu od celih dvadeset dinara. Prodavac mi je spustio cenu  za dva dinara po kuglici. Ja sva srećna. Sada ću da ih stavim u staklenu činiju i to će biti divan NG aranžman,

Što se trpeze tiče,pa i tu će biti nekih  radikalnih promena. Zašto bi  baš svake godine pečena prasetina morala da se muva po stolu? A masna je,brate, samo tako. Čist holesterol. Ćureće pečenje nije naš običaj. Jagnjetina ima loja, junetina je žilava… ostaje pileće pečenje ili riba. A tek je prošla slava. Uostalom, zašto da ne? Neka fina riba. Recimo, dva fileta lososa sa brokolima i krompirom, biće prava gozba. Torta ove godine otpada. Previše šećera, masnoća, aditiva … to smo   izbacili  iz jelovnika. Možda pita sa orasima, onako ne previše  slatka.  A, da, i onaj šampanjac koji smo dobili  kao poklon za slavu. Svetski.

Ma, i taj doček. Svake godine isto. Gužva, buka, lumpovanje, nategnuti osmesi i izandjale čestitike: ‘’ sve najbolje’’, ‘’ da ti se ostvare želje’’, ‘’sreće,ljubavi’’, trt-mrt. A svaka naredna godina skoro ista kao i predhodna i još pomalo gora. Ustvari, sve gora i gora. Naš doprinos izbavljenju. Štednja, spas, stezanje nečega. Za dobrobit nekoga. Kao, naše dece. A našoj deci je već toliko loše da je stvarno čudo da su im uopšte poznate  reči tipa: ‘’sreća’’,’’ lepo’’, ‘’pametno’’, ‘’čovečno’’, ‘’pošteno’’, ‘’kulturno’’, ‘’vaspitano’’. Čemu te reči uopšte? Kome one služe i za šta?

Tako, dragi moji, preostala mi je još  samo sindikalna zabava sa firmom u tamo nekoj kafani. Daj bože da bar to bude koliko-toliko opušteno. Onako,laganica. Samo da nas ne uhvati  dert. Posle toga obično dolazi rasol i kajanje.

A meni nije  do kajanja. Rasol  još i može. Ne kajem se ni zbog čega. Verovatno zato što sam sve u životu radila pošteno*.

• pošteno = iskreno, bez zadnjih namera, sa mnogo entuzijazma, elana, dobre volje . Neću dalje nabrajti jer su u pitanju arhaizmi koje je opet potrebo prevoditi na savremeni jezik ili je prevod skoro nemoguć.

 E, pa  SREĆNA VAM NOVA GODINA, dragi moji. I tako dalje.

OBJAVLJENO U  POLITICI

8.decembra2013.g.

PISMO JEDNOG MLADOG ČOVEKA -'' VEĆ STE NAS IZGUBILI''

Ko smo mi i sta radimo ovde u opste? Cemu i kome sluzimo? Koji su nasi ciljevi i koji je smisao naseg postojanja? Zasto zivimo na ivici egzistencije, nesvesni da doticemo dno iz dana u dan? Zasto se krijemo ispod majcine suknje i zasto smo uvek iza paravana? ....
Reci cu vam ono sto ja licno mislim i znam, a odnosi se na sve Vas, ljude koji ste imali i imate veliki uticaj na ovim prostorima i koji ste imali i imate moc da  kontroliste i upravljate masom!

Mi smo sadasnjost i buducnost ove zemlje, zemlje koja je nekada bila deo jedne mnogo vece celine, koje sada nema. Ta celina je stvorena poput "velikog praska", a zatim nestala, poput hiljada galaksija koje su progutale "crne rupe"...
Rodjeni smo da nastavimo ono sto ste vi zapoceli. Da kreiramo jos bolje sutra, da unapredimo sve sto ste vi vec stvorili, i stvorimo jos mnogo toga novog, boljeg, pozitivnog, lepseg, ohrabrujuceg... , da bi i nasim potomcima ostavili nesto slicno kao sto ste vi "hteli" da ostavite nama. Ali onda ste hteli da imate vise, tudje...kao sto su i mnogi drugi narodi, uz Slovene, pokusavali. I tu pocinje ponor, pad u ambis iz koga cemo se tesko izbaviti, jer mi vise nismo ta celina, vec samo fragment proslosti.
Mir i slobodu ste pretvorili u mrznju i rat, koji smo i onako toliko puta jedva prezivljavali. I kada se najzad ucinilo da sve ide ka boljem, u vasim glavama doslo je do novog "praska". Doslo je vreme da se malo poigrate sa nama, vasim pionima. Vama govorim(!), vama koji krojite sudbine nasih drzava, a samim tim i sudbine nas samih. Zato i jesmo ovde gde smo danas. Na dnu rupe! Rupe koju ste nam vi iskopali. Zarobili ste nas u njoj slepo prateci beskrajnu ludost pojedinaca koji su hteli da budu veciti, besmrtni vladari. Bili ste zaslepljeni nekim "visim" ciljevima koji su samo vama znani, dok je obican narod ginuo zarad tih vasih "ideala".
Ja vas ne mogu i necu uciti kako da ispravite "krivu Drinu", jer da mogu, ja bih to i uradio(Oprosti Drino, samragdno zelena!). I dalje je sve na vama, vama koji nas vodite u buducnost. Drugi su bili, a danas ste vi mozak cele "operacije". Zato pamet u glavu! I zapamtite(!), mi smo i dalje pioni, a vi vodje poput mnogih drugih, dobrih ili losih. Izgubite li jednog piona, za njim ce nestati i drugi, treci... sve do trenutka kada svi ne nestanu. Vec ste ih izgubili mnogo, previse...

ЛЕВА БУДУЋНОСТ

ВЕРА С. АРСЕНОВИЋ

ЛЕВА  БУДУЋНОСТ

 Родио сам се са две леве руке и две леве ноге.

Наравно да не могу тачно да знам како су реаговали моји родитељи, лекар и бабица, али по неким ту и тамо сакупљеним причама и рекла-казала у фамилији, сазнао сам да то и није било превелико изненађење за све њих.

У детињству, пубертету и на студијама нисам о томе размишљао. Као и свако дете и млад човек хрлио сам у будућност са две раширене леве руке и  крупним корацима две леве ноге. Уосталом, лепота младости и јесте у томе што те вршњаци не питају за  неку евентуалну необичност већ је прихватају или отворена срца или не. Међутим, ако неко ко има две леве руке ухвати  гитару и засвира неку познату мелодију, и они најзлонамернији ће бар на тренутак да забораве своја злокобна шапутања.

Наравно да су ме вршњаци позивали и на журке и на прославе у школи и ван ње,  на бруцошијаде и апсолвентске екскурзије. Говорили су иза полузатворених врата: ''Није битно што има две леве ноге кад може да буде користан на голу у нашем тиму, поготову сада пред бруцошко првенство''. Или : ''Ма шта има везе што има две леве руке, тако је шармантан , дивно свира и  најбоље прича вицеве о плавушама''.

Тако је моја младост пролазила лагано, лепо и безбрижно.

Нисам тачно утврдио када долази до тих изненадних преокрета, када ово лелујаво доба наде и поверења прелази у доба реалности, ризика и окрутности. Сада ми се чини да то није трајан процес већ да је то тачно онако како су говорили моји и сви остали маторци овога света : то је изненадни обрт, преломни тренутак или напрасна спознаја.

Када сам завршио све школе које је моја глава могла да поднесе и мозак упије потребна знања за дипломе, постао сам дипл. Титула без премца. Шта је човеку потребно више од тога? ''Знање је сила, знање је моћ, учите, децо, дан и ноћ! ''Потпуно је оправдано да то буду први стихови које деца треба да науче, одмах после уобичајених прозивки своје породице и фраза''дај то'', ''оћу оно'' и '' нећу и нећу''.

Као дипл. отварале су ми се многе могућности за будућност. Прво што сам сазнао у  тражењу одговарајућег  радног места било је да дипл. нема право, по закону, да обавља послове који су испод његових школских квалификација. Ето, да сам, например, желео да будем ноћни чувар или курир у некој фирми , ја не бих могао да остварим своје уставно право на рад јер ми тај исти устав и његова мала деца,  закони, то не би дозволили. И не  треба. Нити сам тражио такво радно место, нити би ми пало на памет да неком јадничку са малом упијајућом можданом моћи, одузмем уставно право да ради и зарађује. Тражио сам адекватно радно место.

На итервјуима за исто, конкурсна комисија ме је загледала са свих страна проницљивим погледима. Постављали су ми низ разноликих питања од којих је  највише било у вези са мојим годинама ( нису имали примедби), мојим искуством ( често су имали примедби  јер се од приправника очекује да има бреме  искуства пре него што изађе пред конкурсну комисију), мојим брачним и стамбеним статусом. Диплома коју сам им поносно показивао није их претерано занимала. Обично би рекли:'' То данас има свако'' (?). Нису их баш претерано занимале ни моје идеје и погледи на пословну политику фирме, кадровска решења, планове за будућност као и низ иновативних прелога које сам нештедемице давао. Ипак, највише од свега интересовало их је зашто имам две леве руке и две леве ноге. Занимали су се како ја то  ходам и како обављам свакодневне уобичајене мануелне  радње, да ли се запетљам, да ли бркам леву и десну страну и како уопште функционишем. На мој одговор да је то мени уобичајено, неспокојно су вртели главом и дуго ме погледима пратили ка излазним вратима.

Пролазили су дани, месеци, године. Време је убрзало ритам и приметио сам да је прошло више од десет година како безуспешно покушавам да CV и хрпу папира који поткрепљују моје квалификације, најбоље презентујем људима у чијим рукама је била моја будућност. Вртели су главом забринутих израза лица и чекали да сам кренем пут излаза.

Једнога јутра , док сам завршавао своју личну хигијену у купатилу, приметио сам да у глави имам двадесетак седих власи. Приметио сам и неколико борица у угловима очију. Пребројао сам своје године и констатовао да сам увелико средовечан. Једина ствар која ме је помало тешила јесте да се сваке деценије животна доб помера за неколико година. Например: када сам ја био младић,  у категорију омладинаца рачунале су се особе до 25 година старости. Онда се граница померила на 27, па на 30. Средовечним људима називали су оне коју су се се приближавали четрдесетим, потом педесетим, а сада шездесетим. Старији људи били су између 60 и 70, затим 70 и 80, сада 80 и 90 година. Још је било времена за мене.

И посрећило ми се. Али не по питању каријере и запослења већ игре на срећу. Сасвим случано једног тмурног дана купио сам срећку. Ни сам не знам како и зашто. Својом левом руком сам хтео да дохватим срећку на десној страни јер кажу да са тим стварима треба мало да се муља. Неће срећа на оне који узимају само оно што је испред њих. У том захвату сам се природно спетљао са својом другом левом руком, па сам на крају дохватио сасвим леву срећку. Пошто је већ била у мојој руци нисам хтео да је враћам јер кажу да ни то није добро, тако да сам зграбио шта сам зграбио и замолио продавца да ми каже да ли срећка доноси неку од награда. Он је погледао у списак, избечио очи и рекао: '' Па како,човече, са две леве руке да извучеш оволики добитак?!''

Добитак је заиста био велики. Мислио сам да ме драги бог гледа и да ми враћа оно што сам за свог средовечног живота уложио. Утом сам хтео да скренем у бочну улицу али по природи ствари, обе леве ноге хтеле су својим путем и тако сам се сударио са прекрасном девојком косе боје сунца. Она се осмехнула блиставим осмехом и заћућуркала:'' Ви као да имате две леве ноге. Право ударисте на мене.'' Ма, ни реч нисам изустио, само сам је гледао очаран и занемео од лепоте и сјаја и махануо оном својом срећком. Она ме је тугаљиво погледала и рекла:''Ништа нисте добили, неће вас срећа, зар не?''

Венчали смо се  после месец дана од тог сусрета. Сачекао сам да ми исплате добитак. Била је стрпљива, мада сам јој у очима видео да тешко подноси тај дуги временски период. Цвркутала је 24 часа без прекида , а ја сам мислио како је дивно када човек наиђе на праву особу у свом животу. И то све захваљујући својим двема левим ногама и својим двема левим рукама. Купили смо луксузна кола, изнајмили велики де лукс стан, де-це-ел   телевизор и кожни намештај, џакузи наравно и три бунде јер није могла да се  за тих четири и по сата у бутику  одлучи која јој је најлепша. Уз бунде је ишао и накит, неколико комплета са брилијантима, десетак пари ципела и ташни од крокодилске и змијске коже и још низ  ситница  које су произвеле фирме од којих застаје дах. Била је пресрећна, са њом и ја.

Време се захуктавало. Тих годину дана прошло је као један ноћни сан. Таман када сам почео да кујем планове за нашу будућност ( број деце, школовање, породичне светковине ), спазио сам четири кофера крај улазних врата. Помислио сам да ми је моја драга припремила једно лепо, романтично путовање као изненађење за  годишњицу брака, када је изјурила из купатила где је ставила тај последњи мирисни додир на своје идеално нашминкано лице и кратко рекла: '' Јавиће ти се мој адвокат''. Нисам успео ни да се саберем, а она је већ јездила у нашим новим колима ка само њој познатом циљу.

Развод је био кратак и конструктиван. Моји леви удови забринули су судију на бракоразводној парници па нас је упутио на процес медијације. Медијатор је био шармантан млад човек ( сазнао сам да је и он дипл.) који нам је објаснио да лично има јако много искуства са тим послом и да ће нам прекратити муке тако што ће одмах изнети свој предлог с обзиром да се већ упознао са нашим предметом. Без поговора сам пристао. Моја драга такође. Време се убрзава у секунди, могу сада да тврдим. Немогуће је утицати на тај процес као ни на креирање крајњег исхода догађаја. Нисам ни трепнуо , а медијатор ме је обавестио да сам у  сагласном и надасве фер процесу изгубио  како покретну тако и непокретну  имовину и да је она управо дошла у руке једне изузетно поуздане особе каква је моја бивша жена. Потписали смо записник, онда сам ја ситнином из свог џепа платио копију за моју бившу драгу која га је шчепала  надограђеним ноктима дужине један и по центиметар и са дирљиво плавим сузицама на црвеној подлози. И отишла из суднице. Медијатор се широко осмехнуо, потапшао ме по рамену и рекао:'' Осмех на лице, драги мој, добро сте прошли каквих има случајева. Само напред у будућност са  оптимизмом и вером.''

Одмах сам отишао код доктора. Тражио сам да ми пластични хирурзи ураде захват  и ослободе ме, једном за свагда, мука са левим удовима. Од њих , нисам могао ни да назрем будућност, а камоли да јој се надам. Рекао ми је да пластични хирурзи не постоје већ само пластична хирургија, али ми је написао упут.

Дочекао сам и тај дан, мада нисам сасвим сигуран да је време тако брзо протекло као што је то умело за неке друге ствари. Скинули су ми завоје, поставили пред огледало и рекли:''Ето.'' Но, ствари се нису исправиле. Тачно је – имао сам две руке које су ишле у различитим правцима и не би се могло рећи да су обе леве. Исто је било и са ногама. Нису више биле обе леве. Али нису биле ни десне. Биле су различите, то да. Ишле су у супротним смеровима, и то је тачно. Али је постојао мали проблем: десна рука је ишла улево, а лева удесно, лева нога уназад, а десна унапред. Постао сам право правцато чудовиште. У том огледалу видео сам још нешто . Осамдесет посто моје косе било је беле боје. Педесет посто мојих обрва биле су беле. Брада ме није бринула, њу ионако бријем.  Ближио сам се шездесетим. По најновијим проценама људске доби, ја сам тек ушао у средње доба. Значи, ја сам млађи  средовечњак. Погледао сам одлучно испред себе. Нећу да се предам. Загледао сам се у  даљину. Тамо негде је будућност. Одважно , пун оптимизма закорачићу ка њој.

Кренуо сам у свим правцима.

ВЕРА АРСЕНОВИЋ : ЛЕВА БУДУЋНОСТ