Мора да се неко шали самном. Ово није СВЕТ у коме сам се родила. Дефинитивно. Или, коначно !(? Превод због Мирослава који не подноси туђице. Најзвучније је '' и квит '', али и то је нека туђица. Све саме туђице.)
Није то ТАЈ свет, могу да се кладим. Свет у коме сам се ЈА родила био је сасвим другачији. То је био уређен свет- знало се шта је шта, где шта стоји и шта ради и ако није било тако, постојале су казне.( Не - санкције, већ казне.) Од благих до врло строгих. Постојале су, замислите, ВРЛИНЕ. И биле су на цени. Најлепше је пролазило ПОШТЕЊЕ.( Хе, за ово не постоји туђица!) Постојало је добро и зло, али је ово прво било у предности. Али добро,манимо сада врлине. Све је било другачије. Осећам се као да сам тренутно у неком другом, ПАРАЛЕЛНОМ свету. Слутим да постоји велика вероватноћа да се ускоро пробудим поново у МОМ свету и да са дубоким уздахом кликнем '' Хвала Богу, пробудила сам се из ноћне море!''
Тако је. Ово је НОЋНА МОРА. Не може бити ништа друго. Само што траје превише дуго. Колико, реално ( ево је опет!) тј. стварно може да потраје ноћна мора? Осам сати, десет, дванаест година, сто тридесет пет минута, миленијум, вечност...( ???!!!) Проблем је што Универзум не познаје време. Време је конвенција ( добро - споразум ), једноставан производ човечанства: '' Када да се нађемо? - У пет, код сата на Тргу'' ... доста раније у рачунању времена: '' Када да се сусретнемо? - Кад сунце одскочи високо на небу''. То је договор, шта друго.
У том смислу, и с обзиром да је све релативно ( нисам ја ,ово је Ајнштајн! ) тј. у односу према нечему другом ( ''Ако нешто „МОРА ПОСТОЈАТИ” у односу према нечему другом онда је то релативно постојање'' - не знам ко рече,примедба моја ), а то друго у односу према опет нечему другом и тако редом у бескрај, онда постоји реална ( стварна - прим.прев. ) могућност да се то никада не догоди. МОЈЕ БУЂЕЊЕ! Јаој!!! Куку !!! Значи: ПОСТОЈИ ВЕЛИКА ВЕРОВАТНОЋА ДА СЕ НИКАДА НЕ ПРОБУДИМ ИЗ НОЋНЕ МОРЕ !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Није то ТАЈ свет, могу да се кладим. Свет у коме сам се ЈА родила био је сасвим другачији. То је био уређен свет- знало се шта је шта, где шта стоји и шта ради и ако није било тако, постојале су казне.( Не - санкције, већ казне.) Од благих до врло строгих. Постојале су, замислите, ВРЛИНЕ. И биле су на цени. Најлепше је пролазило ПОШТЕЊЕ.( Хе, за ово не постоји туђица!) Постојало је добро и зло, али је ово прво било у предности. Али добро,манимо сада врлине. Све је било другачије. Осећам се као да сам тренутно у неком другом, ПАРАЛЕЛНОМ свету. Слутим да постоји велика вероватноћа да се ускоро пробудим поново у МОМ свету и да са дубоким уздахом кликнем '' Хвала Богу, пробудила сам се из ноћне море!''
Тако је. Ово је НОЋНА МОРА. Не може бити ништа друго. Само што траје превише дуго. Колико, реално ( ево је опет!) тј. стварно може да потраје ноћна мора? Осам сати, десет, дванаест година, сто тридесет пет минута, миленијум, вечност...( ???!!!) Проблем је што Универзум не познаје време. Време је конвенција ( добро - споразум ), једноставан производ човечанства: '' Када да се нађемо? - У пет, код сата на Тргу'' ... доста раније у рачунању времена: '' Када да се сусретнемо? - Кад сунце одскочи високо на небу''. То је договор, шта друго.
У том смислу, и с обзиром да је све релативно ( нисам ја ,ово је Ајнштајн! ) тј. у односу према нечему другом ( ''Ако нешто „МОРА ПОСТОЈАТИ” у односу према нечему другом онда је то релативно постојање'' - не знам ко рече,примедба моја ), а то друго у односу према опет нечему другом и тако редом у бескрај, онда постоји реална ( стварна - прим.прев. ) могућност да се то никада не догоди. МОЈЕ БУЂЕЊЕ! Јаој!!! Куку !!! Значи: ПОСТОЈИ ВЕЛИКА ВЕРОВАТНОЋА ДА СЕ НИКАДА НЕ ПРОБУДИМ ИЗ НОЋНЕ МОРЕ !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
