ЉУБАВНА ПРИЧА КОЈОЈ СУ ОДСТРАЊЕНИ СВИ ДЕЛОВИ МЕЛОДРАМЕ

ВЕРА  С.  АРСЕНОВИЋ

ЉУБАВНА ПРИЧА

КОЈОЈ СУ ОДСТРАЊЕНИ  СВИ ДЕЛОВИ МЕЛОДРАМЕ

       

        Могла је то да буде савршена мелодраматична прича. Али није. Зато што ни једна љубавна прича не заслужује мелодраму. Мелодрама је фикција  употребљена у циљу да  узбурка осећања у животима који баш не обилују њима. У бити, емоције су променљива категорија зависна од многобројних чинилаца,околности и стања свести. Код већине људи дијапазон ових осећања је широк и обично иде из крајности у крајност. После бујице суза изазваних мелодраматичном причом, особа А или особа Б  може да испољи сасвим другачије емoције према околини, а најчешће  одсуство емоција. Но, доста о томе. Прелазимо на причу која није мелодраматична (мада може да изазве такав ефекат) и која је оперисана од свих видова идеалзоване љубавне приче.

       Ако кажемо да у рађању једне љубави главну улогу имају потпуно бесмислене и баналне ствари и детаљи, потпуно ирационални утисци и закључци, па и нечији успутни и ненаменски коментари, онда је јасно да је љубав по себи чудно стање, углавном необјашљиво, прилично стихијно и често погрешно. И тако почињемо ову причу од – грешке.

     

*   *   *

            Било је дивно летње поподне на обали  мора. Опуштено, лењо, усмерено ка највећим угодностима телу и пријатности духу. А то значи следеће: изваљени на простиркама  расутим свуда по песковитој плажи , леже људи упијајући топле зраке сунца или пливајући у бистрој, лековитој води мора. О чему размишљају? Ни о чему. Можда евентуално о вечери, игранци или добром штиву пред спавање. Овде нема брига и не треба да их буде. Ови људи су дошли да забораве на бриге и то им полази за руком. И Oна лежи на својој простирци, тик уз воду, јер се потрудила да међу првим уживаоцима летњег распуста уграби најбоље место на молу.

Лежи на трбуху, главе ослоњене на склопљене руке. Топло сунце је успављује, очи су јој полуотворене јер вреба неког неваљалца који би  могао да јој поквари ово меко уживање. Например,  капљицама које би отресао са тела излазећи из воде или, још горе, млазом који понеки воле да праве баш у циљу нервирања других. Жмирка и не мисли ни на шта. Вода се благо таласа испред ње, а одсјај сунчевих зрака ствара  фантастичну илузију светлећих искри. '' Сјајан дан за банана-рибе'' рекао би Селинџер.

         Велики млаз воде пада на њено угрејано тело. Природно,Oна скаче на ноге, изненађена и затечена. Смакнути део купаћег костима  непланирано открива  један од најлепших делова на женском телу и то је потпуно повређује, чини је постиђеном и рањивом, па бесном, веома бесном. Али не виче. Из ње не излази ни један глас љутње и прекоре. Јер је затечена. Ексцес није случајан. Он је намеран, изазван управо жељом да је разбуди, тргне из потпуне опуштености и – да скрене њену пажњу.

         Ко је починилац? Види гумени чамац, види девојку и младића у чамцу који јој машу и осмехују се. Девојку познаје, младића не. Необично је бесна. Због девојке коју познаје. Зашто је то урадила? Шта хоће та девојка окрутним пљускањем весла по води. У тренутку је почела да је мрзи.

-          Хеј! Идемо на острцве да се купамо. Хајде са нама.

-          Не, не бих.

-          Хајде,немој да си лења. Знаш како је тамо лепо купање.

-          Не могу. Не иде ми се.

-          Аоо,  баш си лења. Ионако си устала . Само ускочи у чамац..

-          Чамац? Па зар је то чамац? Мислила сам да је шлауф.

-          Добро, ово је било вицкасто, а сада крени.

-          Не идем засигурно. Немој више да се трудиш.

-          Зашто? Не разумем. Биће леп провод. А онда, после вечере идемо на игранку у селу.

-          Хвала на позиву. Сугурно не идем.

-          У вожњу чамцем или на игранку?

-          Ни на једно.

-          Хм, свашта. Мислила сам да ће ти се допасти предлог. Уосталом, како хоћеш.

           Отпловили су. Младић је веслао, девојка се ослонила на руб чамца и окренула лице ка сунцу. Младић је веслао и гледао ка обали. Дуго је гледао. Најдуже што је могао. А онда су постали тачкица на води.

*  *  *

        Па сад, да јој је неко рекао тог поподнева да ће ипак оптићи на игранку, не би му веровала и још би рекла нешто ружно. Поприлично ружно. Али, вечери на морском жалу су нестварне слике и неки зов из воде или мирис боровине просто не оставња на миру никога, па није ни  нашу јунакињу. Далеко од тога да је заслужила да је тако назовемо. Храброст нема никакве везе са  лењим  летњим проводом. Па, ипак испада да је јунакиња јер је у једном  трену рекла себи: ''Идем на  игранку''. Зашто, како?  Не зна се.

И отишла је. Сама самцата. Ни једног тренутка јој није било непријатно због тога. Људи не воле да иду сами међу друге, непознате људе. У друштву су сигурнији и храбрији. Да, управо зато је Oна наша јунакиња. Због храбрости да крене сама у непознату гомилу. Додуше, надала се да ће срести девојку коју је познавала и коју је тако снажно мрзела тог поподнева на обали због прилично злобно упућеног млаза морске воде на њено загрејано тело. Боље иког него никог, мислила је тражећи погледом позната лица. Не, није их било, па се запутила назад у своје летње боравиште. Нимало разочарана, можда чак и помало срећна што неће морати да трпи превелики број речи своје другарице или натегнути разговор са младићем.

        -   Већ одлазиш?

          Могао је то бити и глас из воде. Могао је бити и шум  топлог ветра. Или шишарке управо отпале са  гране високог бора. Али није био. Био је то глас младића из чамца.

-          Јесте, управо одлазим.

-          Зашто? Рано је. Вече је младо.

-          Па баш зато.Најлепше је  док је младо.

-          Сигурна си у то?

-          Прилично. Можда и нисам, али желим да мислим да јесам. Некако је поузданије.

-          Добро је све што је поуздано. Ипак...

-          Ипак?

-          Често најлепше тек долази.

-          Могуће, а могуће и да није тако.

-          Да, све је могуће.

Младић је дуго гледао за њом. Најдуже што је могао. Док се није претворила  у тачкицу на уској стази.

*   *   *

         Лењост на обали мора је заразна. С временом ипак постаје досадна  као што и све друго постаје досадно ако се непрестално понавља. По чему се људско биће разликује од других у Универзуму? По томе што не воли када се све изнова и изнова и изнова  на истоветан начин приказује. Али тако човек са ове дистанце види Универзум. У њему се увек нешто дешава невидљиво људском оку. Или нешто прасне, или  нешто некога прогута, или се негде нешто роди, а на другој страни промени. Али чему прича. Ако човек то тако жели да види, видеће управо тако. И никако другачије.

         Трећи и четврти дан на морском жалу су прошли за њу истоветно. Море, сунце, благи ветрић. Решила је да опет уради нешто храбро. Например да оде у летњи биоскоп. И отишла је. Сама самцата. Села на клупу, прекрстила осунчане ноге и хладила се улазницом. Не баш успешно јер је улазница била  ограничених димензија. А онда јој је неко дунуо за врат и прошапутао на уво:

-          Тек си дошла? Вече је младо.

-          Тек сам дошла, заиста. И вече јесте младо, али све постаје времешно.

-          Има до тада доста. Могу ли да седнем до тебе?

-          Свако може да седне где му је воља у овом биоскопу.

-          Добро. Моја жеља је да седнем поред тебе.   

         Тако  почиње мелодрама. Када се појави жеља. Жеља  изазива дејство. Велика жеља производи јаче дејство, а најјача жеља - ерупцију.  

Клупе у импровизованом  летњем бископу  на мору су уске. На њима људи седе стиснути и не буне се. Из разних разлога. Углавном јер су обузети причом на великом платну. Неки су, пак, обузети жељом. И то је веома опасно јер  не значи да су и други обузети таквом жељом. Али она се осећа. На различите начине. Емитовањем узнемирујућих таласа, дрхтањем, топлотом. Младић је зрачио топлоту и узнемирујуће таласе, тако да није  никако могла да се усредсреди на филм. Убрзо је изгубила нит радње и филм је постао неразумљив. Ослушкивала је  нечујне таласе и покушала улазницом да одагна топлоту. Али то није било нимало лако. Те невидљиве и нечујне емисије су биле интензивне  и непрекидне. Дуго су трајале. А онда је на својим уснама осетила мек, влажан и топао додир његових усана. То је пољубац  жудње, знала је. Али то нема везе са емоцијама, са љубљвљу, са мелодрамом. То је био говор тела. Топло летње вече у биоскопу на отвореном.   

*   *   *

          Лето  буде и прође. Понекад врло брзо прође. Пољубац у биоскопу на отвореном није била последње што се догодило девојци. Младић је своју жељу довео до ерупције, а Oна је подлегла из чисте лењости јачини тих таласа већих  и снажнијих од морских. Но, само донекле. Оно што је требало да се догоди, није се догодило. Емоција није испливала, остала је загњурена под морском пеном.

          Вратила се у свој град. И младић се вратио у свој град. И дани су пролазили. Али његова жеља није јењавала. Његова жеља је расла, расла, док се једнога дана није упитао : ''Да ли је то љубав или шта?'' Отпало је шта, остала је љубав. Није било тешко пронаћи девојку. Више није било тешко ни уверити је у жељу која је уствари била љубав. Она је прихватила и ерупцију и  реч љубав. Зачудо, мирно и без отпора. Као да је знала да то тако мора бити. Уствари је знала, али он није знао да је знала. Он је пливао у својој љубави. Он је ронио, он је скакутао, он је радосно узвикивао:

'' Волим те највише на свету!'' А Oна је ћутала. Зато што није примерено често узвикивати '' волим те највише на свету'' и зато што је та емоција њој била помало мутна.

Нејасна,слабо видљива. Можда зато што је још увек млада, тако је тумачио младић. Дао јој је сво своје слободно време. Дао јој је прстен. Дао јој је себе. Нудио јој је будућност. Она ништа није рекла. Дуго ништа није рекла. Онда је рекла да дође на заказано место и вратила му прстен, сво његово слободно време и будућност.

*   *   *

         И године буду и брзо прођу. Понекад врло брзо. Девојка је постала жена. И мајка. И  радница. И будућност је већ била у њеној руци. Али није знала шта долази иза будућности. Врло је била сумњичава у погледу тога.

Али је била сигурна само у једно – није заборавила младића. Није разумела зашто. Толико се ствари догодило у  годинама што  брзо прођу. Остала је залеђена слика његовог тужног лица, његових   рањених очију  и дрхтаве шаке у коју је спустила прстен. Зашто та слика, мислила је. Зашто баш та, а не све друге које су је остављале равнодушном. Зашто слика због које је осетила тугу, зебњу, мучнину. Због које умало није одустала од своје намере. Али је ипак докрајчила намеру, јер је научена да све што се започне мора и да се доврши. Дисциплина уништава емоције. Можда је била на прагу једне такве. Можда је могла да осети и жељу, можда би уживала у ерупцији. Али се та слика заледила. Претворила  се у клин који је роварио по души. И то баш сада када је будућност била у њеној  руци.

*   *   *

         И младић је постао  човек. И он је своју будућност држао у руци. Врло вешто је држао у руци. Мислио је на девојку  свакодневно. Да би појачао слику њених  очију боје морске пене и заносне косе боје сунца с време на време је отварао кутијицу у којој је светлуцао прстен. И сетио би се. Туга је  бојила његове очи бојом морске буре.

Знао је да је тако морало бити. Али није знао да девојка није знала зашто јој је остала само та слика младића  са прстеном на длану.

        Није било тешко поново наћи девојку а сада жену.Није желео да је растужује својом усахлом жељом. Али није знао да јој објасни како би и без жеље  могао да ухвикује :

 '' Волим те највише на свету!''

        Гледали су се дуго. Младић, а сада човек је знао да, ако крене, она ће дуго, најдуже за њим да гледа док не постане тачка на путу. Девојка, а сада жена,  знала је да ће он постати тачка на путу ако за њим буде  дуго  гледала. Знала је исто тако да ће она постати тачка ако он буде гледао у њене очи дуго, најдуже.

        Загрлили су се. Најнежније, најтоплије, најдрхтавије. Његове меке, влажне и топле усне дотакле су њене. И њене су биле топле и меке.  Погледали су се, а у очима се о хриди разбијала морска пена. Окренули су су се један од другог и  пошли у супротним правцима. Она у своју, он у своју будућност која је већ била ту. И једно и друго остали су  у природној величини.

Вера С. Арсеновић   

ЉУБАВНА ПРИЧА

КОЈОЈ СУ ОДСТРАЊЕНИ  СВИ ДЕЛОВИ МЕЛОДРАМЕ